Once in a lullaby.

23.05.2016.

Glupi tinejdžer

Mačak i ja sinoć sedimo u fotelji koja se davno raspala ali se odlično slaže sa mojom skoliozom.
Ponovo sam navratio u onaj sorćokak za koji sam mislio da neće uskoro nego za neki trocifren broj stanica.
Jebi ga.


Unapređen sam,
plata mi je solidna,
već godinu dana se kompletno sam finansiram,
ugojio sam se iako sam mislio da ću uvek da balansiram između uhranjenosti i anoreksije,
konačno sam promenio stan,
mačak nema gliste,
kupio sam konačno laptop normalne veličine,
dao sam i neke ispite na specijalističkim.
Sve je savršeno u redu.
Barem to ponavljam sebi.
Osećam da nisam dobro.
Nisam nigde.
Nisam prisutan, nisam zadovoljan, nisam dugo udahnuo do kraja.
Kad smo već kod disanja, pre neko veče svratih do urgentnog, mislio sam da ću da umrem, a ustvari mi "nije ništa".
Dajem barem 80% sebe na poslu, što je da se razumemo odlično.
Dajem se i ovako inače, ne ćutim, ne primam grube reči, nisam pasivno agresivan.
Ali jebi ga, u nekom trenutku se osetim kao gastarbajter koji će biti seljačina kako god da okreneš.
Koliko god armani majica i iznajmljenih auta dovezao kući, i dalje pišem nešto tipa "jeli rodio krompir pozdrav rade wienna".
Da se razumemo, oko ove poslednje dve rečenice sam ironičan.
I dalje mi na trenutke krenu neke opsesivne misli koje ne vode ničemu, nemaju poentu, ishod, logiku, štagod.
Razmišljam o tome da je vazduh nikakav, da ga nema dovoljno, da ću se udaviti.
Razmišljam da ću da uprskam nešto na poslu.
Razmišljam da će neko da se naljuti na mene.
Razmišljam da ću da uprskam nešto divno što imam svojim suludim mislima.
Da se razumemo, za sve postoji povod, ali me muči to što, ne barem svesno, napravi totalni kolaps u glavi i uživim se u problem koji ne postoji.
Nisam ni usamljen, zaista nisam, imam nešto što sam oduvek želeo.
Ali sam dokon u nedostatku druge reči.
Gade mi se ljudi koji u životu moraju da prave drame, da žive od drame, da im je drama jedini pokretač.
Plašim se da se i ja vraćam tome.
Verovatno za koji dan neću ni razmišljati o ovome.
Ali garantujem da ću ponovo da se vratim na isto mesto.
I ponovo.
I ponovo.
Sve dok nešto ne strada ili dok se ne popravi.
Kao i uvek, želim da vidim svoj pun potencijal.
Pa makar...

18.07.2015.

Suck on it 3.

Negde oko 4 ujutro je.
Nejt leži na krevetu sa spajdermen posteljinom u crvenim boksericama i gleda u plafon.
Pre nekoliko godina je gore zalepio nekoliko jeftinih florescentnih stikera u obliku zvezde, fasciniran je da i dalje svetle.
Napolju je muk.
Nejt je ponovo u mestu gde vreme stoji negde na stolu i nikoga ne zanima .
Nejt je tu gde su apatija, depresija i šizofrenija česte kao jeftini šalovi kod kineza negde u januaru.
Ovde ne postoji ništa.
Znate ono kad je zima, i sneg je, i unutra je toplo, napolju je ledeno i mokro i ne prolazi niko i ne čuje se ništa i sve stoji.
Ovde je uvek tako.
Čak i leti, čak i kada je 40 stepeni napolju.
Nejt je fasciniran kako apatija, neosnovani bes i par nervoznih, preokupiranih roditelja uspe da spusti temperaturu za dvocifren broj.
Ovde je uvek muk.
Ovde ne postoje svetla i reklame i četvorocifreni brojevi taksija.
Ovde ne postoji hrana za mačke. Ne postoje umetnici. Ne postoje studenti.
Ovo je mesto koje ne postoji.
Ne postoji dostava hrane i ne postoje ljudi koje možeš slučajno da upoznaš, sve si ih upoznao, i u kurac, nećeš se sa njima osećati "mlado".
Ne postoje ljudi sa kojima ćeš da budeš taj ideal tinejdžera iz američkih filmova, sa kojima ćeš da sviraš gitaru, piješ vino iz tetrapaka, duvaš i da kasnije zažališ.
6 ili 60-svejedno, nosićete isti broj manijakalne anksioznosti, štaviše, možda je naslediš od starijih rođaka pa ti je ne moraju kupovati roditelji.
Ne postoje prilike i ne postoji misterioznost i mjuzikli.
Ovde je uvek zima.

Nejt se okreće na stranu, nikada nije mogao dugo da gleda u plafon, mršav je i ne podnosi pritisak u glavi.
Nejt se sutra vraća tamo gde postoje muzeji koje niko ne posećuje, gradski prevoz i znojenje u njemu, ulični prodavci od kojih svakako neće kupiti ništa.
Ali se vraća tamo gde nešto postoji.
Nešto što ga natera da se promeni.
Nejtov najveći strah je ostati zaključan ovde.
...till death do us apart

14.07.2015.

Suck on it 2.



Nejt u sve gleda dublje nego što bi prosečna osoba gledala.
Nejt je sanjar.
Nejt se ne oseća posebno.
Ne misli da je unikatna pahuljica snega i ne govori rečenice tipa "budi ono što jesi" jer se svaki put strese od neprijatnosti kad ih čuje.
Nejt veruje da svi ljudi koji misle da su posebni, ustvari nisu.
A opet,
Nejt veruje u utopiju,
ne vidi svesku kao svesku, nego ga uhvati nervoza i uzbuđenost jer ne zna šta će pisati u nju.
Nejt stavlja smajlije nakon tačke.
Nejt veruje da će za mesec dana dobiti 10kg mišića, 10cm u visini i da će konačno znati kako da se oblači.
Veruje da je kafa sve osim kafe i misli da će jedno pušenje kurca da promeni svet.
Nejt veruje u sve što želi da veruje i onda očajava kada se to ne desi.
Dođavola s Nejtom.


Stariji postovi



Image and video hosting by TinyPic


(Mor-oy) A Moroi is a vampire, a good one, not like Strigoi. A Moroi has magic, and its elemental. Theres fire, water, earth, or air. There is also spirit. Spirit is rare, and you can tell if a Moroi's elemental magic is spirit if they haven't developed after the usual time or after they should have if they were a late bloomer.They are living vampire's, and they drink the blood of humans, aka feeders. They are to be protected by Dhampirs, who are Guardians. Fire Moroi control fire. Water Moroi control water, and so on. Spirit users are rare and unique, and when they use spirit, there are dangerous side effects. Spirit users can: Visit people in their dreams, heal people, create charms that calm or heal people as long as their charming real silver, create disguises, and use compulsion. There are more things that are yet to be discovered by Richelle Mead. ;D! there are also the side effects to spirit. Rage that can make you more mad then you seem. It causes you to do dangerous things. The other elements have no side effects.

Image and video hosting by TinyPic



Brojač
32419